ЂУРА ЈАКШИЋ

Стазе

Две преда мном стазе стоје:

једна с цвећем, друга с трњем;

гвоздене су ноге моје

идем трњу да се врнем.

Ја уступам цвећа стазе

којима је нога мека;

нек по цвећу жене газе,

а трње је за човека!

Гле, красоте...

Гле красоте, гле дивоте:

ветар преста, мирно, ти'о;

дан данашњи срце м' оте,

чисто бих га пољубио.

Ни врућине, зиме није,

тек најлепше, хладовина:

у хладу се слатко - пије;

дај, девојко, - дај ми вина!

Вече

Као златне токе, крвљу покапане,
Доле пада сунце за гору, за гране.

И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!

У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји... То су уздисаји...

А славуји тихо уз песмицу жале,
Не би ли им хладне стене заплакале.

Немо поток бежи — ко зна куда тежи!
Можда гробу своме — мору хлађаноме?

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;
Све је изумрло. Сад месец изађе...

Смртно бледа лица, горе небу лети:
Погинули витез ено се посвети!...

Отаџбина

И овај камен земље Србије,

Што претећ сунцу дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама,

О вековечности прича далекој,

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,

Те црне боре, мрачне пећине;

А камен овај, ко пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила

Што су у борби против душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишица својих кости сломљене, -

Да унуцима спреме бусију,

Оклен ће некад смело презирућ

Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

До тог бедема -

Ногом ћеш ступит можда, поганом!

Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају;

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати!

Ал један израз, једну мисао,

Чућеш у борбе страшној ломљави:

"Отаџбина је ово Србина!"...

На Липару

Jесте ли ми род, сирочићи мали?

Ил’ су и вас, можда, јади отровали?

Или вас је, слабе, прогонио свет —

Па дођосте само да, кад људе знамо,

Да се и ми мало боље упознамо,

У двопеву тужном певајући сет?...

Ми смо мале,

Ал’ смо знале

Да нас неће

Нико хтети,

Нико смети

Тако волети,

Као ти —

Ћију ћи!

Моје тице лепе, једини другари,

У новоме стану познаници стари,

Срце вам је добро, песма вам је мед;

Али моје срце, али моје груди

Леденом су злобом разбијали људи,

Па се, место срца, ухватио лед.

С белом булом,

Са зумбулом,

Шарен-рајем,

Рајским мајем,

Цвећем, миром,

Са лепиром,

Летимо ти ми

Срца топити —

Ћију ћи!

Моје тице мале, јадни сиротани!

Прошли су ме давно моји лепи дани —

Увело је цвеће, одбег'о ме мај;

А на души оста, кô скрхана биљка,

Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,

Једна тешка рана, тежак уздисај.

Отац и син

Jеданпут иде стари Амиџа

Кô неки седи мандарин;

А за њим тапка, трчи, скакуће

Јуначке крви најмлађи син.

Вашар је био — а на вашару

Сабље, пиштољи, арапски ат;

Туниске капе, сребро и злато,

Млетачка свила, женевски сат.

„Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“

Детета склоност кушаше свог.

„Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну,

Ил’ волим ата мисирског?

Ил’, можда, желиш од свиле рухо?

Нека ти буде свилено све!

Говори, сине, говори брже,

Да купим оне токе злаћене?“

Дете се чешка руком по глави,

Као да не зна шта би од свег:

„Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо,

Печења купи јарећег...“

Сад се и бабо чеше по глави,

Гледајућ дуго синчића свог:

— Е, ја сам волô сабље и копља,

А син ми јарца печеног!

Поток жубори...

Поток жубори, шума шумори,

А срце дршће к'о вити кас,

Хеј, овим лугом шетајући се,

Арајство сваки беше ми час!

Заборавио сам терет и тугу,

Мрзост, кајање живота свог;

Овде ми сваки листак шапташе:

»Надај се, надај! Добар је Бог!«

А славуј пева, шева припева

Рајског певања најлепши пој...

»Јеси ли срећан?«... питао сам се.

Срећан сам, срећан!... О, Боже мој!

Падајте, браћо!

Падајте, браћо! Плин'те у крви!

Остав'те села, нек гори плам!

Бацајте сами у огањ децу!

Стресите с себе ропство и срам!

Гините, браћо, јунаци, људи!

За пропаст вашу свет ће да зна...

Небо ће плакат дуго и горко,

Јер неће бити Србина...

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!

Или ви несте Немањин сој?

Та да смо Срби, та да смо људи —

Та да смо браћа — ох, боже мој!...

Та зар би тако с Авале плаве

Гледали ледно у огњен час?

Та зар би тако — ох, браћо драга!

Та зар би тако презрели вас?

Презрите братства, покор и клетву!

Што небо даде, погаз'те ви!

Та није л' грешно, није ли грозно —

Крв деце ваше гледамо ми!...

А где је помоћ, ил' суза братска?

Ил' „Јуриш, роде, за брата свог!”?...

У вељој беди, смрти и крви

Данас вас, саме, оставља бог!...

Ал' опет, грешан, грешно сам пево —

Рањено срце народа мог!

Та Србин кипи — кипи и чека —

Ал' не да ђаво... ил' не да бог!

Као кроз маглу

Као кроз сиву маглу

Што само сине зрак,

А гушћи облак дође,

Да већи буде мрак.

И она само сину,

Да опет дође хлад,

Да већа тама буде,

Да већи буде јад...

Где ја

Где ја шећер сијем,

Ту отров израсти;

Где ја певат' мнијем,

Ту ћу у плач пасти.

Где на друга бројим,

Ту крвника имам,

Где ја ловор својим,

Трном венац примам.

Скоро свећа крају,

Данак црној ноћи,

Ал' крај моме вају

Никад неће доћи.

Једној несташној девојци

Зар пољубац мени старцу,

Дајеш млада са усана?

Зар на моје старо раме

Пада рука усијана?

Је л' то љубав?... Је ли шала?

Те је твоја рука мала

На рамену седог старца

Задрхтала, затрептала?

Ил' си дошла злурадице,

Да ме варкаш, да ме једис?

Измучене старе груди

Да повредиш, да позледиш?

- Ја те љубим!... Тврдиш, млада,

Пуна јада, пуна нада -

Али љубав седом старцу

Веруј, душо, тешко пада...

Увеле су груди моје,

Твоја љубав ватра жива -

Па се бојим, старац седи,

Од пламена и горива.

ЂУРА ЈАКШИЋ

понедељак, 18. август 2014.

Сликарска дела Ђуре Јакшића

О Ђури Јакшићу

Песме Ђуре Јакшића